S prvim detetom bili smo puni energije i nadanja. Davali smo sve od sebe da mu priuštimo najbolje moguće. A onda je stigla druga beba i sve je počelo da se raspada. Takođe smo shvatili da je sav taj prekomerni trud koji smo uložili s prvom bebom bio sasvim izlišan. Sajt Parents.com daje vrlo duhovito poređenje odrastanja prvog i drugog deteta...
Sa svojim trogodišnjim detetom vodite ozbiljnu borbu kad treba da obuče jaknu pred izlazak, a njegova vaspitačica uspe da desetoro dece (uključujući i vaše) obuče za manje od tri minuta. U čemu je njena tajna? Osim, naravno u tome da toj deci nije roditelj. Jer, poznata je ta dečja navika da će pre poslušati stranca na ulici nego sopstvenog roditelja. Ali nije samo to. Nastavnici moraju uvek da razvijaju nove metode koje će im pomoći da decu nečemu nauče, da budu efikasni i brzi, a da sve postignu bez vojne discipline, već kroz igru i zabavu. Predškolski učitelji se svake godine susreću sa izazovima kako pronaći pravi pristup svakom detetu. Ali, na sreću, oni su voljni da uče i postaju bolji i to im, izgleda, polazi za rukom.
Pre nekoliko nedelja sam se probudio gotovo uplakan. To je onaj čuveni osećaj koji vas drži neposredno nakon košmara, kada niste sigurni da li je u pitanju san; a čak i kada shvatite da ste budni, osećanje ostaje sa vama, neretko celog dana. Sećam se samo da sam sanjao kako mi je umro tata i da mi je sve vreme u glavi stajala misao kako sam bio u svađi sa njim, te da nisam stigao da mu kažem sve ono što sam želeo pre nego što se to desilo. Retko mi se dešavalo da me običan san pogodi toliko.
Kako raste, dete ima sve veću potrebu za istraživanjem okoline, izražavanjem svojeg „ja“. To se ponekad može videti i u ponašanjima koja mogu biti po dete opasna, poput penjanja na nebezbedna mesta, istraživanje štekera, ringli i slično. Vaše čvrsto „ne“ može kod njega izazvati ljutnju, bes, protest, ali je to „ne“ i te kako potrebno kako biste ga zaštitili i podučili.
STRAH JE česta emocija kod mališana, a oko druge i treće godine i najintenzivnija. Mališani se plaše svega i svačega, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja... Psiholozi tvrde da je to normalna faza u razvoju, a jedino što treba da vas zabrine je odsustvo straha. Međutim, važno je da znate kako treba da se ponašate i kako mališanima da pomognete da strahove prevaziđu. Fizičke manifestacije straha lako su uočljive. Dete je napeto, ubrzano diše, promenjenog je glasa i kretanja, proširenih zenica.
Fizički i motorički razvoj podrazumeva visinu, težinu, izgled, kao i razvoj fine i grube motorike. Deca se kao bebe slobodno igraju sa ručicama i nožicama, kasnije počinju da hodaju, da se penju, uspostavljaju ravnotežu tela, kopaju, guraju, manipulišu predmetima. Crtanje, slikanje, škrabanje utiče na razvoj fine motorike kod dece.
Nekad beba lako zaspi, ali roditelji često imaju probleme da uspavaju dete. Zato vam donosimo ove efikasne trikove. Retki su roditelji koji nikad nisu iskusili probleme s uspavljivanjem malog deteta. Bilo da se radi o tek rođenom detetu ili bebi staroj godinu dana, većini roditelja se diže kosa na glavi kada je vreme za spavanje.
U Nemačkoj je još tokom 70-ih vršeno poređenje između 50 obdaništa usmerenih na dečiju igru i 50 usmerenih na učenje školskog gradiva. Uprkos boljem predznanju dece iz druge grupe, do četrvrtog razreda osovne škole deca iz prve grupe znatno su ih prevazišla u svakom pogledu. Rani učenici lošije su stajali sa matematikom i čitanjem, kao i po pitanju društvene i emocionalne zrelosti. Zbog ovih saznanja, u Nemačkoj su, uprkos globalnom trendu, odustali od ranog učenja i vratili se igranju u obdaništima
Lela je radila u velikoj fabrici mesa. Jednog dana, kada je završila svoju smenu, otišla je u hladnjaču da nešto proveri i u momentu nepažnje vrata hladnjače su se zatvorila i ona je ostala zarobljena. Iako je vikala i dozivala pomoć niko je nije čuo jer su svi već otišli kući, a hladnjača je bila izolovana tako da niko nije mogao da je čuje i da je bio u blizini. Ostala je u ovoj prehladnoj prostoriji i znala je da neće dočekati jutro živa, ako je neko ne pronađe.
Kako izaći na kraj sa previše živahnom decom? Ona su nepredvidljiva u ponašanju, koje često može da bude i neprijatno. Međutim, insistiranje da hiperaktivnost predstavlja poremećaj u ponašanju, pa čak i bolest, sve manje ima uporište u stručnim krugovima. Naglašavajući da je njihova različitost samo u temperamentu, Nebojša Jovanović magistar psihologije i psihoterapeut koji se decenijama bavi problemima hiperaktivne dece, kaže...
Ima puno razloga zbog kojih bi trebalo da igrate društvene igre sa vašim detetom. Pre svega one vam omogućavaju da u kontekstu porodične atmosfere provedete zajedničko vreme. Zatim, deca uče kako da pobeđuju i gube, kako da se nose sa trijumfom i razočarenjima koja će neminovno doći u životu. Na ovaj način se zadovoljavaju i konkurentski nagoni vašeg deteta.
Pored ogromnog bola koju ljudi osećaju usled gubitka roditelja, gorak ukus ostavlja i spoznaja da za života niste stigli s njima da porazgovarate o svemu o čemu ste želeli Vreme neumitno leti i, ma koliko se toga pribojavali, pre ili kasnije će doći trenutak kada ćemo svi morati da se zauvek oprostimo od svojih roditelja. A tada se zajednički trenuci, njihova briga za našu budućnost i mudri saveti koje su nam davali sele u prošlost i naša sećanja.