Dirljiv omaž mami koja više nije tu, od tate i ćerke
Ova priča počinje venčanjem učiteljice, supruge i kasnije majke, Ali Nunery, i njenog uskoro supruga, Bena, koje se odigralo 2009. godine. Baš pre venčanja kupili su kuću u Sinsinatiju u kojoj je trebalo da žive oni i njihova buduća deca. Odlučili su da, kao sjajan simbol početka jedne divne ere, fotografije na venčanju naprave baš u svojoj novoj kući, još praznoj. Fotografije su divne, prepune iščekivanja, nade, ljubavi, osmeha.
Dve godine nakon venčanja, Ben i Ali dobili su najveći dar – ćerku Oliviju. Ona je bila sve čemu su se nadali, pa i mnogo više od toga. Ipak, sreća je bila kratkog veka. Već 2011, Ali oboleva od teške bolesti, a Olivija, sa svega godinu dana, ostaje sama s tatom. Iako je to nešto najtužnije što detetu može da se dogodi, Olivija je u celoj nesreći imala jednu veliku sreću – tatu punog ljubavi, pažnje i razumevanja. Onog koji će uvek biti tu za nju, koji će brižljivo čuvati uspomenu na njenu mamu i koji će joj biti i mama i tata, uvek kad zatreba.
Kada je Olivija napunila tri godine, Ben je odlučio da je došao trenutak da nastave dalje
Kada je Olivija napunila tri godine, Ben je odlučio da je došao trenutak da nastave dalje i odu iz kuće za koju ih vezuje toliko lepih, ali i toliko tužnih uspomena. Ipak, nije mogao samo da spakuje kofere i okrene leđa. Zato je, uz pomoć Aline sestre, napravio set fotografija sa svojom ćerkom, kao omaž njenoj mami. U setu fotografija koje slede nalaze se one s venčanja Ali i Bena, i one nastale 5 godina kasnije, na kojima su Olivija i Ben.Ove fotografije najbolje dokazuju kako se emocije mogu uhvatiti i zauvek zabeležiti. Kako, kad je ljubav iskrena i snažna, isijava iz svake pore, iz svakog pogleda, osmeha ili pokreta.
Melani, Alina sestra je snimala ove fotografije
Melani, Alina sestra, koja je i snimala ove fotografije, kaže da je za nju čitavo to iskustvo bilo istovremeno veoma bolno, ali i divno. “Jedna od stvari koja najviše boli je kada Olivija radi upravo stvari o kojima je Ali sanjala da će jednog dana raditi sa svojom ćerkom. Govorila je kako će svoju ćerku jednog dana voditi na balet, gledati je kako se vrti i kikoće sve dok ne padne. A to se danas upravo dešava, a Ali nije tu da sve to vidi.”
Olivija je bila veoma posvećena ovom fotografisanju
Melani kaže i da je Olivija toliko bila posvećena ovom fotografisanju, vodila je na mesta gde su se tata i mama slikali i ceo projekat shvatila toliko ozbiljno, da je teško bilo poverovati da ima samo tri godine.A nama je teško da pronađemo prave reči da ovu priču zaključimo. Zato se nećemo ni truditi, već ćemo samo reći – volite i čuvajte svoje najbliže a uspomene stvarajte dok su tu, pored vas. Tako nikad nećete morati da se kajate i žalite zbog propuštenih trenutaka i neizrečenih osećanja.
