Prateći savete o savremenom vaspitanju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečjeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dijete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete se stalno moralo osećati voljeno i biti srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da decu uvere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.

Posle nekoliko decenija takve prakse, počeli smo da uviđamo da nije nužno da će srećno dete postati srećni odrasli. Sa razočaranjem smo shvatili da druga formula – srećno dete, nesrećni odrasli – nije samo moguća, već je i najverovatnija. Razmaženo dete i prezaštićeno dete su nove patologije, rezultat novog pristupa. Prvo izrasta u patološkog narcisa, a drugo u pasivno - zavisnu ličnost. Razmažena deca uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, koje slabo kotrolišu svoje impulse, sklone su nasilju, uprkos svojim talentima nemaju radne navike tako da su neuspešni, i koje zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima i kada zađu u svoju četvrtu ili petu deceniju. Za razliku od njih, prezaštićena deca su veoma pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta oko sebe kojeg doživljavaju kao veoma opasno mesto, zbog čega su takođe u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.

Kako to da ljubav izaziva poremećaj?

Ljubav ne može pokvariti dete, već ga kvari ono čega nema u ovom pristupu, a to je disciplinovanje. U želji da stalno usrećuju vlastitu decu, roditelji su počeli da izbegavaju da sa njima ulaze u konflikt, postali su popustljivi. Danas smo naučili da su deci podjednako potrebni i ljubav i disciplinovanje. Na osnovu toga što zna da je voljeno dijete izgrađuje pozitivnu sliku o sebi, shvata da je važno ljudsko biće. Disciplinovanje je ono što omogućuje socijalizaciju i razvijanje različitih radnih navika, poštovanje zabrana i granica.

Disciplinovanje podrazumeva konflikt detetove želje i roditeljove volje. To je u stvari neizbježni konflikt biologije i sociologije. Kako je cilj roditelja da socijalizuje dete, on je taj koji u tom konfliktu treba da prevlada. Popustljivo vaspitanje je pokazalo koliko je pogubno po razvoj detetove ličnosti i njegovu odraslu sudbinu. Mi roditelji treba da se podsetimo da nam je glavni zadatak da decu pripremimo za samostalni život u ljudskom društvu, pa da oni sami nađu svoju sreću, a ne da ih stalno usrećujemo. Ako smo stalno mi odgovorni za njihovu sreću, onda oni na kraju ne žele da odrastu i da prihvate odgovornost.

Piše: Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut