Psihičko nasilje nad detetom možemo da shvatimo kao nezadovoljavanje jedne od glavnih djetetovih psihičkih potreba
Psihičko nasilje nad detetom možemo da shvatimo kao nezadovoljavanje jedne od glavnih djetetovih psihičkih potreba koje su nužne za njegov nesmetan razvoj. Te potrebe su biti voljen, biti prihvaćen i osjećanje potpune bezbednosti. O tome da li je voljeno ili nije, dete zaključuje kroz interakcije sa roditeljima i drugim njemu važnim osobama. Posmatra njihovo ponašanje prema njemu, sluša poruke koje mu upućuju, prati njihovo neverbalno komuniciranje sa njim (pogledi, zagrljaji, poljupci, milovanja), prati šta o njemu govore…“, navodi ona.Kada roditelji namerno ne pokazuju ljubav prema djetetu kako bi ga kaznili za njegovo loše ponašanje, dolazi do jednog od oblika psihičkog nasilja. Ti postupci su često praćeni i verbalnom porukom poput „Više te ne volim jer si bio nevaljao“. Rutar Leban ističe da ukoliko nakon razgovora sa detetom o njegovom ponašanju, roditelj i dalje insistira na uskraćivanju nježnosti i ljubavi, ono zaključuje da je voljeno samo kada se prikladno ponaša.„Pošto takvim načinom komuniciranja sa detetom odrasli uslovljava svoju ljubav prema detetu, dete zaključuje da je voljeno samo onda kada ne pravi greške i kada je njegovo ponašanje adekvatno. Zato će se ubuduće plašiti da napravi greške, težiće tome da se dodvorava drugima.“Da bi imalo zdravu sliku o sebi i moglo da oceni svoje ponašanje, važno je da dete nauči da je u redu da ponekad pogreši i da to od njega ne pravi lošu osobu. Kako bi mu pomogli u tome, roditelji bi trebalo da kritikuju njegove postupke, a ne njega kao osobu, te da izbegavaju vređanje i napadanje deteta.
Recimo detetu da ga volimo i onda kada smo ljuti na njega
Recimo detetu da ga volimo i onda kada smo ljuti na njega. Nije ništa loše u tome ako se naljutimo na dete kad se loše ponaša i nije ništa loše ako mu to i kažemo. Tako dete uči šta je ljutnja i kakvi su pravilni načini izražavanja ljutnje. Međutim, tu ljutnju deca mogu da shvate kao odbijanje njih kao osoba, a ne samo njihovog nepriličnog ponašanja. Zato često traže fizički kontakt sa odraslom osobom koja je ljuta na njih, kao da žele da provere da li su još uvek voljeni, odnosno prihvaćeni kod te osobe. Naravno, odrasla osoba mora da dozvoli detetu ovaj kontakt, a još je bolje da mu pri tome kaže da ga voli iako se ljuti na njega i da ga voli i onda kada se ružno ponaša.Osjećanje bezbednosti spada u jednu od psihičkih potreba djeteta, a da bi se ono razvilo potrebno je da dete veruje svojim roditeljima da će se pobrinuti za njegove potrebe. Ipak, roditelji svojim postupcima i pretnjama mogu dovesti do toga da se ugrozi djetetov osjećaj bezbednosti.„Tu spadaju pretnje da će napustiti dete ili stvarno napuštanje deteta, pretnje nekim strašnim osobama ili postupcima, nepredvidljivost ponašanja roditelja, nesigurnost i nedosljednost roditelja u vaspitanju, postavljanje previsokih ciljeva i zahteva detetu.“Međutim, doktorka Tina Rutar Leban smatra da roditelji nekada odu i u drugu krajnost, pa svoju bezuslovnu ljubav objašnjavaju kao „potpuno popuštanje detetu u ime ljubavi prema njemu“. Ona naglašava da ta bezuslovna ljubav ustvari znači da roditelji vole dete uprkos neprikladnom ponašanju, što detetu jasno stave do znanja i pomažu mu da ga otkloni.
Deca žrtve nasilja
Pod pojmom nasilje nad decom koje ima odrednicu zanemarivanja podrazumevaju se odnosi i ponašanja pojedinca ili institucija kojima se ugrožava ili osujećuje normalan psihički i fizički razvoj, integritet ličnosti ili se osujećuje zadovoljenje dečijih potreba. S druge strane, nasilje nad decom koje ima odrednicu zlostavljanja podrazumijevamo postupke roditelja ili detetovih staratelja kojima se detetu nanosi telesna i/ili emocionalna bol ili se zanemaruje u toj meri da je ugroženo njegovo emocionalno zdravlje i razvoj. Različiti oblici zlostavljanja i zanemarivanja dece se često javljaju udruženi i imaju dugotrajno dejstvo na fizički i psihički razvoj dece.
Zbunjenost i preuzimanje uloge zlostavljača
Prilikom psihičkog ili emocionalnog nasilja dete je često zbunjeno i ne zna šta mu se dešava, niti čime ga nasilnik zlostavlja. Ipak, ono osjeća da mu se mijenja psihičko stanje. Cilj ove vrste nasilja jeste izazvati zabrinutost kod žrtve, stvoriti joj osjećaj zavisnosti od nasilnika, izazvati samooptuživanje, te oslabiti njene sposobnosti za otpor.Najteži vid emocionalnog zlostavljanja je kada žrtva preuzima ulogu svog zlostavljača i počinje sama sebe zlostavljati, degradirajući i ponižavajući sebe samu. Kao najčešće vrste emocionalnog zlostavljanja, odnosno psihološkog nasilja prepoznajemo odbacivanje, terorisanje, ignorisanje, izolacija, eksploatacija. Vrlo često zlostavljana deca postaju nasilnici ili depresivne osobe koje češće u kriznim situacijama pokušavaju samoubistvo, a često je i njihovo intelektualno funkcionisanje i biološki razvoj neodgovarajuće njihovoj hronološkoj dobi.“ Psihičko zlostavljanje navodi se kao posebno osjetljiv oblik zlostavljanja. Najčešće je kombinovan sa ostalim oblicima nasilja i predstavlja neprijateljsko ponašanje usmjereno ka detetu.Ukoliko se detetu ne daje potrebna pažnja i ljubav ili mu se neprestano preti i ruga, omalovažava, govorimo o emocionalnom zlostavljanju. Takođe, roditelji koji ne pokazuju ljubav i privrženost, već stalno viču, prijete i kritikuju dete, tako emocionalno zlostavljaju svoje dijete, te ono gubi povjerenje u sebe i postaje nervozno i povučeno. Emocionalno zlostavljanje je oblik nasilja koji ostavlja najviše traga na žrtvi nasilja. Što je dugotrajnije, ono je čak destruktivnije od fizičkog nasilja. Psihički maltretirano dete je potišteno, ima slabu socijalnu komunikaciju, nezainteresovano je za igru, često povučeno ili agresivno, ima poremećaje u ishrani i spavanju, tikove, beži od kuće, a prisutni su i nervozni postupci, pokušaji samoubistva, dok se ponekad javljaju periodi kada pokazuje ,,lažno dobro raspoloženje", navodi se u publikaciji.
Trajni ožiljci
Psihičko nasilje ostavlja neizbrisive tragove na detetu, koji postanu vidljivi nakon dužeg perioda. Zlostavljanje u mlađem dobu, posebno tokom prve tri godine života, može dovesti do poremećaja vezivanja, sporog razvoja, lošeg ponašanja i problema u socijalizaciji. Problemi koje je uzrokovalo nasilje nekada se vide tek nakon mnogo godina, smatra profesorka kliničke pedijatrije na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji Astrid Heger.“Deca koja su žrtve emocionalnog nasilja na prvi pogled su potpuno ,,normalna" kada nisu blizu svoje porodice. Neki znakovi zlostavljanja lako se prepoznaju. Deca izložena psihološkom zlostavljanju neretko su preoprezna i pomalo paranoična. Često verbalno oponašaju nasilno ponašanje kojem su izložena, odnosno reaguju na vršnjake onako kako se prema njima ponašaju kod kuće“, kaže ona.U većini slučajeva, da bi se problem identifikovao i rešio potreban je rad grupe stručnjaka – socijalnih radnika, psihologa i psihijatara. Zbog činjenice da se zlostavljanje dešava unutar porodice, prevencija je znatno otežana, ali tu dolazi do izražaja svaki kontakt sa odraslom osobom koja detetu može pomoći da savlada situaciju u kojoj se nalazi. Deca u takvim okolnostima moraju znati da je bitno kako se osećaju i da će odrasli iz njihove okoline učiniti sve da ih zaštite.
